МОТОВИЛО – НАСТАНАК НАСЕЉА

На основу археолошких налазишта утврђено је да су на подручју садашњег Мајура и у време праисторије постојала насеља. И у античко римско доба су на територији садашњег Мајура постојала насеља. Продирањем Варвара, Хуна, Авара и коначно Словена, Римљани су потиснути са ових простора. Мачва је нарочито страдала крајем IV века и тада су уништена већина насеља овог подручја. Од тада, током целог средњег века, српског и турског, до краја XVIII и почетка XIX века, око 1500 година,  на подручју садашњег Мајура није било насеља.

Први писмени запис о постојању новог насеља са називом Мотовило, начинили су Аустријанци 1788. године. Током рата са Турском, кад су привремено владали овим простором, они су забележили сва постојећа насеља. Попис је извршен у другој половини 1788. године, након аустријског освајања Шапца. Ново насеље на подручју Мајура, раније непознато, имало је 15 кућа са око 60 житеља и било је названо Мотовило. Према броју становника, Мотовило је било једно од најмањих села Мачве. Према овом попису, први кмет Мотовила био је Антоније Новаковић. Првобитни назив Мотовило је настао спонтано, од стране самих насељеника. Мотовило је реч старословенског порекла, потиче од глагола мотати и има више значења. Основно значење јесте чекрк или витло, које служи за мотање, намотавање вуне. Хронолошки, Мотовило је прошло кроз четири фазе развоја. Настало је у периоду од 1784-1788. године. Затим је током Првог српског устанка настао Мајур, делимично као насеље поред Мотовила. Онда је Мајур својом величином и бројем становника надрастао Мотовило и оно је постало ”насеље поред Мајура”. Коначно након устанака, Мотовило је расељено и постало део Мајура. Касније се не појављује као назив села, али је трајно остало у памћењу и употреби као назив мајурског потеса на око 1,5-2 км јужно од центра села, отприлике на позицији некадашњег првобитног насеља.

НАСТАНАК И ИМЕНОВАЊЕ МАЈУРА

Насеље именовано као Мајур појављује се код Шапца током Првог српског устанка и то тек после ослобођења града и нахије 1807. године. Појам мајур је реч немачко-мађарског порекла, потиче од немачке речи meierhof, преко мађарске речи major (majorok), и има исто значење као мађарска реч салаш (salasz), што значи, кућа и имање изван насеља, ради привређивања.

Назив насеља Мајур се јавља 1807/1808. године и наметнут је са нивоа нове српске устаничке власти. Назив није настао спонтано од стране самих становника. Није додељен ни од нових насељеника, који су углавном долазили из Босне и тај појам им је био стран. Поуздан је закључак да је реч ”мајур” у Србију донело неко од лица, која су се за време првог устанка придружила устаницима, а која су добро владала немачким и још више мађарским језиком.

Не постоји формална одлука Магистрата (суда) о увођењу назива Мајур новом насељу, иако је сигурно да је назив Мајур у службену употребу уведен од ове установе, односно да је настао у непосредном окружењу ове установе и самог команданта Шабачке нахије Луке Лазаревића.

Једина особа која је имала довољно моћи, утицаја на Магистрат и Команданта нахије, знала мађарски језик и имала и личних мотива да наметне назив насељу Мајур био је Лазар Теодоровић. Рођен је око 1781. године у Каони, нахији шабачкој, у богатој трговачкој породици. Школовао се у Аустрији, завршио гимназију у Карловцима и две године студирао филозофију у Сегедину. У време првог боравка у Шапцу, 1807-1813. године, Лазар Теодоровић је био најближи сарадник команданта Луке Лазаревића. Разлог томе јесте била његова висока образованост, али и породична приврженост у вези са Лукином синовицом Маријом. Теодоровић је формално обављао послове писара, односно секретара Магистрата (у исто време и секретара Војводе Луке), чиме је контрола над радом Суда била апсолутна.

Лазар Теодоровић је био у позицији да, користећи своју блиску повезаност са ауторитетом нахијског старешине, као и Магистрата Шабачког, утиче на именовање насеља Мајур. Јасна је и његова тежња да се на сваки начин приближи Луки Лазаревићу, те је разумљиво и коришћење таквих ”почасти”, као што је именовање места припадајућег Господару, ”Мајур Господара Луке”. Теодоровић се Мајуром бавио и приликом службовања 1835-1837. године у Шапцу. Тада је спровео ушоровање Мајура, једног од последњих неушорених села у Мачви.

Коначно, може се закључити, Лазар Теодоровић је 1807/08. године одлучујуће утицао на именовање села Мајур, а 1835/36. године спровео ушоравање Мајура и дао насељу основне контуре, које су трајно остале.

Најстарије сачувано званично име Мајура забележено је 5/17. јуна 1808. године у записнику Магистрата Шабачког. Тога дана у акту бр. 218 уписано је ”Из села Бродића, зворничке нахије, дошла суду удовица Сава Василијева, која је тужила Илију из Мајура Г. Луке

Називом Мајур именован је део територије од насеља Мотовило према северу до пута ка Табановићу, Причиновићу и даље, а источно ка реци Камичак и делу града, који се управо насељавао.

Прве верзије назива су биле: 1) Мајур Мотовила, 2) Мајур Господара Луке, 3) Мајур Магистратски, 4) Мајур буљугбашин и 5) Мајур шабачки. Верзија ”ШАБАЧКИ МАЈУР” задржала се као најприроднија, нарочито после Другог српског устанка. Основни облик ”МАЈУР” коришћен је у свим актима и са различитим додацима.

Мајур је потом цео век остао у саставу Шабачке општине (варош Шабац и село Мајур). Настао је и развијао се као село са свим карактеристикама сеоског насеља, а становници су од почетка били пољопривредници са навикама и особинама српских сељака. На другој страни, близина града Шапца, те заједничка имања, првенствено шабачких трговаца и осталих богатијих грађана, на подручју Мајура, представљали су везивно ткиво. Мајур је све време од настанка био ”предградије Шапца”, административно и привредно повезан са градом, али без комуналног уређења приградског насеља, чиме би се услови живота приближили градским.

Мајур је равничарско насеље, типично мачванско, али је из административних и политичких разлога, од 30-их година XIX века до данас сврставан у Поцерску кнежину (срез, округ или други облик уређења). Мајур јесте даље од Богатића као центра Мачве, а својим јужним границама, приближно се ослања на поцерска села, али је по природним карактеристикама, равничарско мачванско насеље, а управне поделе су питања администрације и потреба управе.

Од настанка, Мајур је обухватио, уз Мотовило као насељено језгро, већи део слободног ненасељеног простора ка северу. Тај простор је био искоришћен од стране нових досељеника, али већим делом и новонасталих богаташа из Шапца, који су уз помоћ својих ”момака” једноставно запоседали и ограђивали колико су хтели и то проглашавали својом имовином.

МАЈУР КРОЗ ИСТОРИЈУ

Основне струје досељавања у Мајур биле су из Босанске Крајине, Босне и Херцеговине. Најчешће су и једни и други долазили у Мајур преко Семберије, где су се привремено задржавали. Мањи број је долазио преко Јадра и Рађевине или Поцерине, а један део је прелазио из Аустријске царевине, преко Саве. Од познатијих породица, из Босанске Крајине су дошли Искићи, Малетићи и Шаматићи. Из осталих делова Босне, најчешће преко Семберије, дошли су Пиличанини (Кујунџићи), Тумбасевићи, Опалићи, Павловићи, Филиповићи, Савићи, Даниловићи и Чолићи. Директно из Семберије су се населили Виторовићи, Лазићи и Чембићи. Из правца Херцеговине у прво време дошли су Бељићи (Белићи), Вучетићи, Тршићи, Реновчевићи, Ђукановићи, Сломићи и Марковићи, а Ђурђевићи из Срема. Један део породица је дошао са већ устаљеним породичним именом (презименом), а други су презиме добили тек након досељења у Мајур.

Спровођењем наредбе из 1836. Мајур је ушорен у облику крста, а два дела насеобине, јужна и северна су се стопили  у јединствену целину. Тиме је Мајур коначно добио обрисе насеља, који су задржани све до данас.

Куће су премештене у шорове, али су породице задржале своја имања, њиве, шуме, воћњаке и баште. Два попречна крака крста Мајурци су назвали једноставно шорови (или мале)  – горњи и доњи. Горњи шор је био садашња улица Краља Лазара, а Доњи шор садашња улица Цара Душана. Источни и западни краци крста, данашње улице Светог Саве и Војводе Путника, били су углавном ненасељени.

На раскрсници шорова био је постављен велики крст, који је означавао центар села. На центру је требало да се концентришу јавне зграде: црква, школа, општинска зграда, механа и друго. У Мајуру је настала механа (Павловића), школа је саграђена пола века касније, општина после 90 година, а црква тек после око 150 година.

У рату са Турцима 1876-78. године у српској војсци учествовали су и становници Мајура. Погинуло је више од 10 Мајураца.

Највећи број досељених крајем XIX века у Шабачки округ настанио се управо у Мајуру. Био је објављен чак позив и понуда да се насељавају на слободном простору у Китогу. Претходно, током 60-их и 70-их година XIX века, на иницијативу председника шабачке општине Јове Кокановића, оцеђене су китошке баре, као и баре на Камичку. На тај начин, обезбеђено је нових око 1.000 хектара зиратне земље и шуме у Китогу. Ту је насељен највећи број дошљака из Босне током ратова 1876-1878. године, као и један део досељених касније.

Потребно је посебно истаћи још два догађаја, оба из 1911. године. То су изградња и пуштање у рад пруге Шабац – Лозница – Бања Ковиљача, а други је издвајање Мајура из Шабачке општине и конституисање као самосталне општине. Формално, према Закону о општинама из 1902. године, највиша власт у општини је био Председник општинског суда, а у селу кмет. Председник суда је био нова функција, а кмет традиционална. Изабрани председник суда је био Милорад-Радо Видојевић. На челу села је био кмет, који је уз председника суда и деловођу, учествовао у суђењима. Кмет у Мајуру је најчешће био Павле-Паун Топаловић, затим Илија Малетић, а повремено и неко други: Петар Лазић, Коста Топаловић и др. У општинском, касније месном, одбору, Мајур је имао 16 одборника. Бирани су између угледнијих сељака. Остала лица су били деловођа, писари, писмоноше, пољочувар.

Године 1919. започео је и процес насељавања Мајура новим становницима из Лике, Далмације, Босне и Херцеговине, али и других места Србије. Из Далмације, места Плавно у општини Книн, дошле су већ 1919. године прве породице. Касније је из тог места и околине дошло укупно око 20 породица. Избор Мајура за насељење био је због богате земље и српског православног живља. Ови досељеници су за време Првог светског рата били војници у аустро-угарској војсци и долазећи у околину Шапца, на ратиште, упознали су околину и становништво. Тако су и одлучили да се овде трајно населе.

Напомена: текст је преузет из „Књиге о Мајуру” аутора Зорана Стефановића. Књигу можете поручити од аутора на број телефона 064/2988-242.

Close Menu