Мајур је село – приградско насеље на северозападном излазу из Шапца ка Лозници, Дрини и Босни. Кроз насеље пролазе државни пут I Б реда (раније магистрални) бр. 26 Београд-Обреновац-Шабац-Лозница-државна граница са Босном и Херцеговином, државни пут II А реда бр. 124 Сремска Митровица-Дреновац-Шабац и бр. 136 Мајур-Богатић-Петловача. Кроз насеље пролази и регионална пруга Рума-Шабац-Распутница Доња Борина-државна граница (Зворник Нови). Пруга Шабац-Лозница је пуштена у саобраћај 1911. године.

Од водотокова, кроз насеље, на јужном делу, пролази церски ободни канал, настао уређивањем Беле Реке, ради прихвата вода са планине Цер. Бела река је некад, на југоистоку Мајура, на граници са Шапцом, прихватајући поток Мутник, са њим творила речицу Камичак. Израдњом церског ободног канала, бивша Бела Река је одведена јужно од Шапца, до насеља Думача, где је уведена у Саву. Речица Камичак је затрпана, а остао је само истоимени назив овог северозападног дела Шапца, граничног према Мајуру.

Мајур је типично равничарско насеље, сасвим благо нагнуто од запада ка истоку, просечне надморске висине 69м, плодног земљишта и умерено-континенталне климе. Цела Мачва до Шапца представља дрински нанос, чија се дебљина према југоистоку и граду смањује. Отуда су подземне воде на подручју Мајура релативно високе и подручје у близини некадашње Беле Реке је често угрожено ограниченим појавама вода на земљишту. Ни изградња ЦОК-а није то у потпуности решила, због његове недовољне функционалности у односу на појаве церских бујица приликом већих падавина или због висине подземних вода на јужном делу села које је утврдио још Јован Цвијић.

Насеље се највећим делом граничи са градом Шапцом , на западу са Слепчевићем и на северозападу са Штитаром и Табановићем. Број катастарске општине Мајур је КО 3337 Мајур.

Мајур, према попису из 2011. године, има 9200 становника. Према броју становника, Мајур је највеће сеоско насеље у овом делу Србије, а има више становника и од већег броја општинских центара у широј околини (Богатић, Владимирци, Коцељева, Љубовија, Мали Зворник).

На подручју Мајура активно је око 150 предузетничких радњи, приближно око 50 предузећа, а регистровано је и око 300 пољопривредних газдинстава. Шабачка индустријска зона је делом на територији Мајура, а комплетно је на самој граници насеља. То представља значајан привредни потенцијал, а истовремено и извор пореских и осталих буџетских прихода.

У току је урбанизација и комунално опремање насеља, којима ће се Мајур приближити градским стандардима.

Спомен костурница

Спомен костурница код Сокине кафане

Спомен костурница у Мајуру подигнута је 1986. године на раскршћу код Сокине кафане,  у којој су сахрањени посмртни остаци ратника српске војске, највише из Моравске дивизије.

За време одбране Србије на почетку Првог светског рата, српска војска је организовала превијалиште и болницу у Сокиној кафани у коју су доношени рањени војници. Болницом је руководио др Михаило Дуњић, као српски лекар хирург, санитетски потпуковник и касније управник шабачке болнице од 1920. до 1936. године. Војници који су подлегли рањавању, као и ампутирани удови рањеника сахрањивани су непосредно у близини болнице, чиме се формирало војничко гробље са око сто гробних места. Нема података да ли је гробље после рата било обележено и ограђено.

Током 80-тих година 20. века по пројекту се градио обилазни пут према Лозници и војничко гробље се нашло на траси новог пута, тако да се указала потреба за његовим измештањем. Први договори у вези измештања војног гробља водили су се 5. јуна 1986. године, да би се са ископавањем почело 13. септембра, за шта је првобитно дат рок од три дана. На инститирање запослених у Народном музеју у Шапцу и тадашњег директора Радована Миразовића, рок за измештај је продужен на пет дана. Радовима је, уз присутство директора, руководила Светланка Милутиновић, кустос и као њен асистент Миливој Васиљевић, археолог музеја.

Приликом ископавања је откривено око сто гробних места, са око 150 до 200 углавном целих скелета и око 200 фрагмената делова тела, углавном удова, непознатог броја рањеника. По тадашњој тврдњи археолога Васиљевића и његовој стручној процени у војном гробљу је сахрањено што у целини, што делови тела од 400 до 450 рањеника.

За време ископавања, у близини на катастарској парцели 280/2, површине 4,61 ари, ископана је гробница у којој су спуштени, у пет до шест дрвених сандука, скупљени посмртни остаци ратника. Због кратког рока који је дат од надлежних из тадашње локалне управе, њихове незаинтересованости, као и политичке ситуације у земљи, не постоји ни један писани докуменат, осим белешки Радована Миразовића у службеној белешци о извршеним радовима.

Посмртни остаци су до 17. септембра 1986. године есхумирани и пренесени у новоизграђену гробницу.

Нешто касније, у новембру 1986. године, дата је сагласност надлежног Завода за заштиту споменика Крагујевац, СУБНОР-а и надлежних установа општине Шабац, за изглед споменика и текст који би се налазио на њему. Радован Миразовић, који је по професији историчар уметности и сликар, из пијатитета према умрлим ратницима, исклесао је бесплатно споменик у периоду од 17. до 24. децембра 1986. године. Споменик је клесан од камена из каменолома Љута стена у Славковици, селу са територији општине Љиг и родног краја војника Моравске дивизије.

Споменик је у облику усправног правоугаоника, са крстом на врху и уклесаним текстом:

Српским ратницима палим у борби за слободу у јесен 1914. године. Народ шабачког краја, децембар 1986.

Изнад текста је уклесана розета, а испод Дрво живота, као знак вечног живота и сећања, преузет из средњовековних књига.

У оквиру плаца на којем се налази спомен костурница, од раније се налазе два споменика и гробна места, Соке Милошевић, по којој кафана носи име и Мића Милинковића, кмета ондашњег, оба из 19. века.

Close Menu